Sunce sija, divan dan, otvaram prozor. Ptičice cvrkuću, milina jedna… Palim cigaretu i gledam kroz prozor. Sedmi sam sprat i imam lep pogled. Eno jedan komšija nešto čačka oko automobila, vidim neke kuce kako se izležavaju na travi… Dišem punim plućima dok gledam na parking i šumarak… Stvarno imamo sreće sa pogledom… Dok mnogi gledaju jedni drugima u prozor i spavaću sobu mi imamo “zeleni pogled”. Evo čuju se i sovice, huču: “Hu, hu,huu….” I gugutke, i dživdžančići, i štiglići… Raj na zemlji a Beograd! Gledam kako se na drveću lišće igra sa vetrom, talasa veliko zeleno more. Gle eno one… Opet nosom para nebo… Ala je uobraženaaaaa… Niko me se ne javlja, čak ni onim dežurnim babama što uvek sede na klupi. Ide tako sva važna, kao da je neka neznam… Kraljica ili neko drugo visočanstvo… E svašta. Kad god je vidim pomislim da nosi neki veliki štap zalepljen za leđa pa hoda tako… A ja sva otromboljena… Moraću da nabavim i ja neki štap ili bar dršku od metle, pa da metnem tako i da malo i ja param nosom oblake. Odoh sada da pijem kafu i da razmislim o svemu ovome.
Opuštencija sa Zojom ! 
Постави коментар