Sasvim iskreno

Pokušala sam da se ubijem… Juče…

Ne nisam uspela, evo me ovde, pišem vam!

Čitam, žene najčešće priznaju… Nisam jedina… Nisam sama… Ali sam usamljena… U tim nekim trenucima sam najusamljenija osoba na svetu iako sam ja neko ko mnogo voli svoje trenutke samoće… No samoća i usamljenost nisu isto, ne nisu isto… Pokušavam da započnem svoju priču, pa razmišljam kako i odakle da počnem…

Ja sam neko ko nema predrasude ili problem da prizna šta ga muči, da odem kod psihijatra, ili nekog drugog doktora… Mislim da me rasturaju hormoni, menopauza… Tako mislim jer pratim svoje telo i znakove koje dobijam… Hormoni su mi uvek bili neposlušni… Mnogi kažu da su u depresiji, razmišljam da li je i to slučaj kod mene. Ja sam neko ko puno razmišlja, možda me to i dovelo u ovu situaciju? Ne znam… Razmišljam… Život… Život nas bre sjebo… Vidite ja sam najčešće bila sama… Use i u svoje kljuse… I u najtežim situacijama ja sam bila sama… Preturila sam svašta preko svojih pleća, bez da me neko pitao možeš li, kako si, imaš li, treba li ti…?

Pažnja, ne žalim se, samo pišem sa nadom da ću bar jednoj osobi pomoći ili naučiti nekoga da razume i pomogne nekome!

Predugo sam bila jaka…

Od kada znam za sebe, bila sam drugačija, svoja i neshvaćena. Od onih od kojih mi je trebalo najviše razumevanja i podrške ja je nikada nisam imala, počev od mojih roditelja. Vesela sam naravi i volim život ali sam preveliki empata… Osećam sve i sve me boli… Tragam za istinom i smislom… Pošteno i pravedno pa i na svoju štetu… Naivno sam verovala u dobrotu, dobre namere, reč, ljude… Naivno sam verovala da su svi kao ja. Mislim da su me te moje osobine i verovanja i dovele do ovakvog stanja. Te osobine, plus nerazumevanje, nemanje podrške, životne okolnosti… Sve zajedno…  Sve!

I ne krivim  svoje roditelje… Oni su takvi… Često pomislim da oni nisu bili takvi ja ne bi bila ovakva. Kriveći njih ništa ne bi rešila, samo bi tonula sve dublje… Ali krivim sistem… Da sistem krivim! Krivim sistem koji nije prepoznao da smo drugačiji, počev od prvog razreda osnovne škole, pa dalje. Nismo svi pravljeni po kalupu i ne uklapamo se svi u ovaj sistem vrednovanja, razmišljanja, učenja, življenja i čega još… Drugačiji smo! E taj učitelj koji je trebao da me prepozna i ohrabri, jer mu je to posao na neki način, da prenese pravilne utiske o meni mojim roditeljima, da im objasni, poduči ih… Taj učitelj je u mom slučaju zakazao. Bila sam stidljiva devojčica i buntovnik u isto vreme. Neke stvari nisam mogla da shvatim i prihvatim jer se nisu uklapale u moje viđenje i shvatanje života. Nisam mogla da prihvatim da nešto moram a meni se to ne sviđa, ne želim, ne razumem ili šta već… Taj učitelj je imao svoje miljenike koje je veličao dok je sve druge unižavao i ismejavao. Taj učitelj je zakazao jer nije naučen da radi sa drugačijima, jer nije imao osećaj, jer nije bio pravedan… Nisam mogla da se iskažem, imala sam uvek svoje mišljenje o svemu, drugačije viđenje i vrednovanje sveta. Nisam se uklapala u šablon ovog sistema. Sa decom se mora baviti samo onaj ko je psihički zdrav i ko ih istinski voli, pravedan i obučen na pravi način. Najbolje ocene sam imala kod pravednih i strogih nastavnica/ka. Autoriteti bez pokrića kod mene nisu nikada prolazili.  Uzajamno poštovanje, uz razumevanje da, ali autoriteti su mi bili i ostali veliki problem.

Znači, gušenje i nerazumevanje u porodici, školi… Oduzimanje moje slobode duha i misli, sve to zajedno me bacalo u tugu i depresiju… Koliko puta sam samo poželela da me nema… Koliko sam tek suza isplakala… Ljudska nepravda, surovost prema životinjama, prirodi mene boli… Pokušavala sam da živim u nekom svom svetu ali od stvarnog surovog sveta nisam mogla pobeći… Svaki put kada bi malo ojačala, ja bi opet zbog ljudske surovosti i bezosećajnosti pala… Padala i ustajala…

Sa 27 sam rodila, najispravnija i najbolja odluka u mom životu. Sa njenih pet meseci sam ga ostavila jer nisam mogla da živim sa tim pritiskom da žena „mora“. Da moram da trpim priče, ja koja sam se tek porodila(za vreme trudnoće 4 puta ležala u bolnici, težak porođaj, počelo da staje srce i bebi, i meni) a on radi i izdržava nas, plaća kiriju, struju itd… On radi a ja to ne shvatam… On radi a ja našla sad da imam temperaturu 40… On radi a ja baš sada anemična i kičma me uhvatila… On radi a ja takva, posle samo dve nedelje od porođaja, da spremim ručak za njegovu familiju i postavim sve to a posle da se vratim i nastavim da ležim… On radi i dolazi pijan u ponoć, pali svetlo i urla dok dete i ja spavamo… On vredan.. I ja… Otišla sam… Pre toga sam pozvala oca da dođe po mene. Oni su ostali da se tapšu i pričaju kako oni rade a mi žene to ne razumemo… Otišla sam u ponoć sa detetom u kenguru, rancem na leđima, dve torbe u rukama, uz reči svog oca: “Ti možeš da se vratiš ali tuđe dete ne!“  To je moje dete! Moje, ja ga rodila!

Od roditelja nisam imala podršku, počela sam da radim a moje dete u jasle. Počelo je bombardovanje, ostala sam bez posla… Razbolela se… Klonula, nemam snage, srce boli, doktorka ne veruje, ismejava me… na kraju tražim uput za UZ srca… kaže na UZ, oštećeno srce ili štitna žlezda ili Koksaki virus…  Štitna u redu… Koksaki oštetio srce… Mirovanje 9 meseci, kontorola krvi na Torlaku svaki mesec… Prijateljici sa čijim smo detetom provodili svaki dan, umre dete posle frasa…  Odliv… Moje dete dobije fras… Sa njom u bolnici… Izlazimo i ja idem na zakazanu operaciju… Rana puca… Moram da mirujem a KAKO? Sve to u pola godine… Podršku i pomoć nemam… Ujeda me zaraženi krpelj… Šalju me na operaciju kičme… Reumatološka bolnica, Selters banja (dete sa mnom u krevetu), bolovi, često sam i nepokretna, daju mi blokade, kortikosteroide, inekcije, lekovi… Svim lekarima pričam ujeo me krpelj, bilo mi crvnilo preko cele noge, doktorka mi dala tetanus i niko me ne sluša… Tek posle godinu dana, čujem na televiziji emisija, o Lajmskoj boleti, prepoznam sebe i svoje simptome… Odlazim u savetovalište za lajmsku bolest… Posledice ostale, trpim bolove skoro svakodnevno… Ovo su samo neke sličice iz mog života, uz to sam imala distorzije skočnog zgloba nekoliko puta, od gipsa do kolena, do fiksiranja zavojem…

U svom detetu prepoznajem sebe i svoja pitanja „Zašto?“ Posvećujem se njoj, pokušavam da joj dam odgovore, da je izvedem na pravi put… Srećom imala je učiteljicu, koja je prepoznavala drugačiju decu. Imala je razrednu koja je prepoznala… Malo smo u drugoj i trećoj godini srednje škole imale problem sa njenim buntom, koji nikada nisma gušila ali sam je usmeravala. Nikada joj nisam nametala ali sam pričala. 15 godina sam bila posvećena njoj a onda sam dala sebi pravo da se zaljubim. Ona je sjajna devojka, koja se hrabro bori sa ovim sistemom… Besni i ona na nepravdu i glupost kao i majka ali je mudrija od mene.

I da, zaljubila se ja… Zaljubila se kao devojčica… Iskreno, čisto, bez interesa… Dala sebe na dlanu, dala instrukcije za upotrebu, dala sve… I nisam bila prepoznata… Bila sam izdana… Sada sam udata žena ali sama i usamljena… Sise- onkologija. Guzica-onkologija… Od malih nogu imam alergijsku bronhijalnu astmu… Kičma šesnaest ipo dijagnoza, posledice koksakija i lajmske bolesti, menopauza, stresovi, izdaje, bez posla, nerazumevanje… Sama… Nikada uz mene… Samo laži, izdaje, neispunjena obećanja… A ja intuitivna, empatična, svesna, slobodna, drugačija… Volim život, prirodu, radost… Gušili me, ubijali, stezali, sputavali… Sve se skupilo… Sve… I poželim da me nema… Idem ulicom plačem iz čista mira… Sedim kući i svaka nova izdaja stvara haos u mojoj glavi, svaka ružna reč je nova rana na mom oštećenom srcu… Padam, plačem… Haos u meni… Očaj, nemoć, tuga… Sve… Misli sve bolnije, ja sve nemoćnija… Samo mi treba mir, zagrljaj koji kaže, biće sve dobro, proći će, imaš mene, nisi sama… Umesto toga, nova laž, nova izdaja, novi izazov, nova prepreka i borba, novo razočaranje… Dokle?

Ne podnosim više buku, koju sam nekada volela. Uživam u samoći, prirodi, volim trentke bez ljudi iako volim ljude… Osećam sve i bežim od onih koji su plitki, licemerni, loši… Vidim i znam… Od mene ne možete sakriti istinu… Ne mogu da postanem deo sistema… Nedam svoju slobodu… Ne želim zlo…  Ne pristajem… Zatvaram se u svojoj sobi, tu je moj svet, mir, sigurnost…

Zatvaram se a to nisam ja… Ja moram da budim ljude, da menjam ovaj svet… Padam i ustajem… Ustajem i padam… Pokušavam da živim… Pokušavam da se ubijem…

Depresija, hormoni, poremećaj neki nečega ili moja „drugačijost“…

Sada znam… Ja sam indigo… A juče sam htela da se ubijem.

Nadam se da ću nekome pomoći da razume sebe, dole je tekst koji preporučujem da pročitate, možda se prepoznate.

Sasvim iskreno od mene.

 

http://indigo-svijet.hr/clanci/indigo-teme/otkrice-tranzicija-indigo-odraslih-u-oktarinkristalne-25/