Moje misli

Zašto moje misli nisu dosledne i stabilne? Pitam se malopre jesam li ja pesimistični optimista i optimsitični pesimista? Definitivno nisam čista… Mislim nisam ni čista optimistkinja, ni čista pesimistkija. A i to što ste pomislili… Nisam čista! Idem iz faze u fazu, iz raspoloženja u raspoloženje. Možda bi me kupovina novih čizmica dovela u ravnotežu? Mada misli ništa ne može zaustaviti… One ne poznaju prepreke… One se pojavljuju kad god, i gde god one žele.

Volela bih da mogu da pogledam sebe očima stranca… Ne onako kako vidim sebe u ogledalu… Već da vidim kako me ljudi doživljavaju, osećaju… Verujem da to nije ni približno slici koju ja imam o sebi… Moje ogledalo je često zadimljeno dimom moje cigarete, i maglom ispered mojih očiju… I loše je to što mnogo toga ne mogu sebi da objasnim… I loše je to što mnogo toga ne mogu glasno da kažem… I sve ostaje u meni… Nerazjašnjeno, neobjašnjeno, nedorečeno…

Ništa ne traje dugo ako ne radimo na tome, ako ne raste sa nama… Svi trenuci pobegnu ako ih mi ne oživimo… I opet kažem sebi… Sve je tako jednostavno… Sve je lako… Ko brine za tebe i ko te voli, to pokazuje u svakom trenutku dana ili noći… Zove, šalje poruke, pravi iznenađenja, daje male, slatke izlive nežnosti… Nema prepreka, izgovora, smetnji… Čini sve, samo da bi vam rekao: Volim te!

I kako ja sad da isključim deo sebe? Kako da to učinim a da ne ugasim ostatak sebe? Čekajući da se nešto promeni, na kraju ću ja promeniti sebe… jer to je jedino što zaista možemo, da promenimo sebe.

Budna sam, ovde sam, sedim i pišem… Jer to sam ja… Žena koja je ovde i koja piše… Tako se oslobađam svojih misli i viška emocija. Potrebna mi je spokojna tišina da izdržim buku svojih misli, i onoga što dolazi…

Ko zna… Možda jednog dana neko ovo ozbiljno pročita i ozbiljno shvati mene… I možda me uzme za ruku kao poklon najveće vrednosti… Možda… Jednog dana… Do tada mogu samo da čeznem i pišem svoje misli nedovršene i nedorečene… Gledaću na svet jednim okom… Praviću se da sam „normalna“,  iako nisam… Ja sam izvan sebe, letim na oblacima… Mojoj duši nije dobro dok ćuti, dok se krije… Zato pišem, ostavljam svoje misli da dušu ogolim, oslobodim… Radim ono što znam…

Pustite me sad… Pustite me da izbrišem sećanja… Pustite me da se pretvaram bar… Da se pretvaram da sam zaboravila… Ne pitajte me više ništa… Na vaša pitanja samo ću odgovoriti pitanjem ili ćutanjem… Jer kako da objasnim šta je patnja duše i kako da objasnim sve svoje misli i želje, snove i čežnje? Kako pokazati i dokazati osećaj? Ne mogu… Možda jednog dana.. Sada ne znam ništa…