Neka moja razmišljanja…

Laganim korakom idem ka poslu, divno jutro. Sunce sija i greje mi dušu. Obukla sam letnju crno-belu haljinicu, crni sako, crne sandale, bela ešarpa. U desnoj ruci držim tašnicu a u levoj cigaricu. Mante me se tih priča, da dama ne puši dok hoda ulicom. Cigaru pušim, nešto drugo ne… Pri tom ja nisam kliše žena a ni licemrka. I tako hodam lagano i shvatam da se osećam posebno. Osećam se kao Parižanka iz modnih časopisa. Idem tako, vrckam, mašem tašnicom i pušim… Aaa… Šta ste vi to pomislili, sad mi neko prilazi i pita: „Pošto mala?“ Ma, jok… Idem ja tako i nadolaze mi razne misli… I razmišljam baš o određenom tipu žena i muškaraca. One što mašu tašnicom su mi mnogo poštenije od ovih o kojima razmišljam. Zovem ih navlakuše. Znate one žene što vam laskaju, povlađuju, unose vam se u facu, dodiruju vas, smeškaju se, pućkaju, stavljaju sise u prvi plan, itd. Znate takve žene? A vi mislite da ste zbog toga posebni, pa se topite od miline ili planirate kako da ih kresnete za dž. Al ste se zajebali… Prvo niste im posebni, one imaju takav odnos prema svakom muškarcu koji im to dopusti. Da one se smeškaju svima i olako pipkaju svakoga. Drugo nema ništa za dž kod njih, doduše možda dobijete neku seksualno prenosivu boleštinu ili navučete sebi neku bedu na vrat. Jer ta ima da se nakači na vas kao parazit i da cedi dok može. I sad upravo upitah sebe koga ja to savetujem, budale koje padaju na sve to? Ma nek padaju, zaslužili su to. Ma nek se jebavaju i troše. Budale koje ne kapiraju, da su najposebniji onim ženama koje im sve kažu u lice. Ne kapiraju, da žena koja im kaže :  „Seronjo, pogrešio si… Ne može to tako… Glupane, tupane… “ Budale koje ne kapiraju, da su posebne one žene koje im pokažu svoje iskrene emocije, koje pokažu svoja osećanja. Iskrenu sreću i ljutnju, radost i tugu. Da su posebni onim ženama, koje ih zagrle jako i prislone glavu na njihove grudi i tako se uspavaju. Da… Cigareta mi pri kraju, još malo stižem na posao… Divan, sunčan dan i ja divna što se radujem divoti oko sebe.