Ja sam…

Ja sam od onih koje se teško shvataju… Ja sam od onih koje teško puštaju u svoj život… Ja sam od onih što vidi sve… Ja sam od onih što se pravi da ne vidi ništa… Ja sam od onih što se boje mraka… Ja sam od onih što se suncu klanjaju… Ja sam od onih jakih, nesalomivih kojima ni najveća sila ne može ništa. Ja sam od onih koje će suza ubiti…Ja sam od onih što najviše ćute kad najviše pričaju… Ja sam od onih što čvrsto stoji na zemlji dok lebdi između sumraka i svitanja. Ja sam od onih što mogu sve što hoću pa čak i kad to neću. Ja sam od onih što dodiruju horizont snova dok lebdi iznad surove stvarnosti. Ja sam od onih koja ti nekada kaže svoje najtananije misli a ponekad ni slovo ne može da pusti iz sebe. Ja sam od onih koji se ne boje da kažu „Volim te“ i koja kada je to rekla stoji iza toga i veruje da ništa ne može ugasiti tu ljubav. .Ja sam od onih koji i kad ćute govore mnogo toga… Ja sam od onih koji prihvataju svoje mane i nedostatke, i isto tako prihvataju i mane drugih ljudi. Ja sam od onih koja je svesna prolaznosti… Ja sam od onih koja veruje u večnost… Ja sam od onih koja prezire licemerje i laž kao model života… Ja sam od onih koja veliča životne vrednosti… Ja sam ona koja se stalno bori sa nekim avetima. Ja sam od onih koja stalno pokušava da objasni sebe, neshvaćena a prihvaćena… Ja sam verna i odana, uprkos izazovima i iskušenjima.  Ja sam od onih kojima je najlakše okrenuti leđa… Ja sam obična, mala, grešna i nesavršena, jedna od mnogobrojno malobrojnih… Ja vodim neke svoje borbe, kao što svako vodi neke svoje borbe. Ja sam ja! Ja sam ja, kao što si ti ti! Ja sam ona koja veruje u dobro i koja veruje da dobro pobeđuje. Ja sam ona koju je teško razumeti. Ja sam svoja, uprkos svemu!

Kratka priča

Maska za lice

Više ne znam šta da radim sa svojim licem, masna mi koža i samo mi izlaze ove grozne bubuljice!”

Čula sam da je sperma dobra za masno lice i uopšte za ten!”

Stvarno?”

Aha, staviš je kao masku i držiš sat vremena!”

Posle mesec dana me zove.

Ej dođi kod mene!”

Ulazim kod nje, smrdi nešto, da se onesvestiš od smrada. Ona drži neku masku na licu i govori mi:

Poslušala sam te, skupljala sam spermu mesec dana, od njih nekoliko, jedva je nakupih, pa hoću da ti budeš prisutna kad se umijem da vidimo moj novi ten!”

Ali ja sam se samo šalila!”

Moja razmišljanja

I onda… Znaš… Onda će doći trenutak kada će sudbina učiniti svoje… Kada ćemo samo stajati zbunjeni i nemi… Ostaćemo sami, jer nismo uzimali ono što nam je sudbina na tacni davala… Ostaće samo propuštene šanse… Izgubljeno vreme… Ukradeni snovi… Ostaće iza nas, ono što smo mogli biti a nismo postali… Jer vreme ide…. Prilike se propuštaju… Sudbina će nam lupiti šamar… Ostaće samo pogled… Pogled koji prodire u praznu dušu… Pogled koji prodire u ništa… Pogled koji prodire u izgubljene prilike… Znam da ne shvatate… Znam… Ne shvatate jer ne želite da shvatite… Ne shvatate jer ste tako odlučili… Ne shvatate jer ste kukavice da se suočite… Kukavice da se borite… Kukavice da živite…. Ja nisam kao vi…. Ja verujem…. Ja znam da nežnost nije znak slabosti… Ja znam da ljubaznost nije znak očaja… Ja sanjarim… Zamišljam stvari koje se možda nikada neće dogoditi… Meni je to potrebno. Potrebno mi je da bih bila živa… I moram da pričam o svojim osećanjima… To je hrabro… Pričati o emocijama može samo jaka osoba… Samo prava, iskrena osećanja pobeđuju…Pobeđuju sve prepreke… Samo prava ljubav je jača od sudbine… Sve ostalo u nama ostavlja trag praznine… Trag parfema… Ravnodušnost…. Najgora emocija… Čak je ne mogu ni nazvati emocijom.. Ravnodušnost je ništa…. Život zna da bude zastrašujući… Ali život zna da bude i magičan… Sudbina nam daje više puteva kojim možemo ići. Mi biramo… Snaga je unašim srcima koja su prekrivena sa hiljadu ožiljaka ali idu dalje…. Snaga je kada se oči pune suza osmehuju… Snaga je kada ranjena duša daje ljubav… Pod ovim nebom ima ljubavi za sve… Ako je vidimo… Ako je prihvatamo…Ako se borimo za nju… Ako je dajemo… Pod ovim Suncem uvek ima mesta za sve nas… Uvek ima nešto novo, nešto lepo… Ako raširimo ruke i prigrlimo ono što nam je sudbina stavila na put! Oprostite sve hladne zime…. Ne kažnjavajte proleće koje je došlo u vaš život…. Naučite da slušate svoje srce…U jednostavnim stvarima je lepota! Pričajte očima… Oči ne prave gramatičke greške. Obojite prostor oko sebe… Prihvatite put koji vam je sudbina otvorila… Stvari se menjaju… Zapamtite… Okolnosti se menjaju… Kada vam je najteže setite se da je vašoj duši trebala ta lekcija… Jer negde grešite… Negde debelo grešite…. Morate osetiti pravu tugu da bi ste znali šta je prava radost… Morate proći taj put… Doživeti poraz i pobedu… Proći loše da bi cenili dobro! Dotaći dno da bi se ponovo rodili… Mnogo toga možete rešiti ako date nekome osmeh… Samo dajte… Vrednost vas i vašeg srca je u davanju… Odbijam da me bilo šta spreči da dam ljubav. Samo…Samo kada vas neko uzima zdravo za gotovo, kada prestane da ceni vas i vašu iskrenost, stavite tačku… Nema ljutnje… Nema pakosti i prebacivanja… Samo budite pametni… Promenite uloge u svom životu… Kad dajem, dajem sve…. Ali kada završim… Nema gledanja unazad… Neka njima sudbina lupa šamare…

Tupane

Ja volim reči… Volim kad me reči dodiruju i tope… Ali volim i dela… Jedno bez drugog ne idu. A ti nikako nisi razumeo moje reči. Pripadao si meni… Pripadala sam tebi… Živeo si unutra… A nisi ništa razumeo. Dobio si vanserijsku ženu, koja te obožavala. Nisi shvatio ljubav. Spontanost, sloboda, ludilo, toplina, strast.. Sve sam ti dala, jer sve to je ljubav. Ti nisi imao snage da sačuvaš. Ti nisi imao hrabrost da izađeš iz sebe, iz svoje veličine… Previše sam ja živa za tebe. Ja se smejem i vrištim… Ja pokazujem svoja osećanja. Htela sam da ostarim sa tobom… Da se noću okrenem u krevetu i ugledam tvoje lice, ušuškam u tvoj zagrljaj i zaspim spokojna… Da se budim zalepljena za tebe… Da me gledaš… I da se gubim u tvojim očima… Da te gledam… I da ti vidim dušu… I tvoje ruke… Ruke, koje su stvorene za moje ruke… Moj osmeh ti je stalno šaputao : “Ja sam srećna sa tobom” . Ništa nisi shvati… Nisi znao ni da poštuješ dar koji si dobio… Samo reči bez pokrića. Nisi znao da brineš o mom srcu i mojoj duši… Nisi znao da brineš o čudu od dara koji si dobio. Znao si samo da žongliraš i prodaješ maglu… Izvini, ja sada to vidim tako. Sebični gade… Glupane, tupane i budalo… 3 u 1, baš tako sam te i zvala. Sebičnjaku jedan! Izvini, morala sam ovo napisati… Ja sam emotivna žene i reči mi izleću iz duše. Mogla sam se praviti fina i ne otkucati ovo… I ljuta sam na sebe. Najviše na sebe… A opet nisam ljuta na sebe, išla sam srcem… Gade!

Zajednički život je kad idemo zajedno, jedno pored drugog… Ne kad trčkamo i cupkamo jedno za drugim… Bez sigurnost da ćeš zauvek biti pored mene, ja moram da te ostavim iza sebe… Bez trunke kajanja… Ne treba mi onaj što me povređuje i uništava. Treba mi onaj što mi stavlja osmeh na lice… Treba mi onaj što ću biti sigurna da sam njegova kraljica i da ću to zauvek ostati… Uprkos svakom problemu i iskušenju… Uprkos svemu. Sve se rešava u hodu, zajedničkom hodu. Ne stavlja se ljubav u špaiz, da sačeka bolja vremena… Tupane!

E tako… Sad mi lakše. Izbacih sve iz sebe. I nije me sram. To su moja osećanja…

Opet pišem

Opet pišem… Pisanje je moj lek. Moja terapija, moja doza sedativa. Pišem i ne moram imati čitaoce. Ja samo imam glad za pisanjem. Ovde ostavljam eho svoje duše. Postavljam pitanja, iako znam da neću dobiti odgovor. Jedna vrata zatvaram a druga pokušavam da otvorim. Jednu stranicu završavam a novu počinjem da pišem. Borim se… Borim sa sobom. Borim se za ono u šta verujem. Eh, ah i oh… Pokušavam da popunim tišinu… Pokušavam da izbrišem sećanje… Pokušavam da vidim… Pokušavam da napišem sve to što je u meni. Znam da sama u svojoj glavi sebi stvaram patnju. Pisanje je i moj način da to izbacim iz sebe, da se olakšam. Ljudi vremenom postanu predvidljivi… Nasedam stalno na ljudska sranja. Moja je greška što to znam a uvek nasednem i dam oprost. Opraštam svima, pa i sebi.

Mogu više… Mogu više da dam i mogu više da imam… Mogu sve što ja hoću. Ja ne živim sa izgovorima. To nije moj stil. Ja živim sa pravom na izbor, sa svojim odlukama.

I zašto da plačem sada? Neću… Danas baš neću da plačem. Pročitaći tri puta ovu rečenicu. Neću da plačem! Mogu sad i tri puta da je napišem. Neću da plačem! Neću da plačem! Neću da plačem! Eto tako… To je to. Ha! Odlučila sam. Neću da plačem ni za kim. Hoću da se smejem sa nekim. Isključujem loše misli. Osmehujem se životu. Ja sam koncentrat svega. U meni je sve ono što mi je život dao i oduzeo… Ja sam jednostavna. Jednostavno komplikovana. Veličanstveno mala i veličanstveno velika. Ja sam sve i ništa. Mrvica i čitav kosmos. Ja sam koncentrat svega.

Ne tražim ja pomoć od vas ali hvala vam. Hvala i što ste pročitali ovo. Hvala!

Pokušala sam

Ne mogu više da živim kako vi želite. Ispraznili ste me… Napravili od mene tužnu ženu. Niste vredni toga. Niste vredni mog truda. Vi ste prokleti i mene ste prokleli… Neću vam vraćati istom merom. Neću da zbog vas moram usta prati sapunom. Neću da se prljam. Nikada nisam bila diplomata. Nikada nisam znala da ućutim kad treba. Teško je meni da začepim svoju gubicu. Sada sam odlučila, izbrojala do deset, sabrala dva i dva… Moj glas niste nikada čuli. Sada vam dajem svoju tišinu. Ne menjam više sebe. Dala sam ceo paket… Niste znali šta i kako sa njim. Očekivala sam… Više ne… Sada živim iz dana u dan. Bili ste moje sve… Rizikovala sam da ostanem bez srca, bez sebe… Više ne. Umorila sam se. Sada sam zaista dobro. ovo pišem samo zbog sebe. I kad dobiješ, treba pokazati zahvalnost. I kad izgubiš, opet treba reći ”Hvala!”. Poklanjam vam svoju poeziju… Samo za vas…. Inspiracijo moja.

Od ovog jutra, ja svet posmatram drugačijim očima. Videću van vremena i prostora. Gledaću izvan svih granica, tamo gde me misli odnesu. Neću više slepo stajati, za one koji nikada nisu bili tu za mene. Sveci, koji su samo pričalio grehovima drugih. Ne namećem nikome ništa, svi imamo slobodnu volju. Da živimo u oblicima, koje smo izabrali. Hvala onima što me ne osuđuju. Hvala onima što me poštuju. Hvala onima sa kojima se, moje misli dodiruju. Naši pogledi, su izjave ljubavi, izjave poštovanja i verovanja. Prihvatam sve svoje snove i iluzije. Sve su to pokloni, koje sam dobila a nisam tražila. Od ovog jutra, ja svet gledam Sad shvatam šta želim i dobiću ono što želim! drugačijim očima. Nema više mrlja u mom pogledu. I niko, i ništa, neće prljati moj pogled. Sve, pre ili kasnije nestane… Čak i oni koji to nisu očekivali. I njima hvala… Od njihove zloće, ja postala sam jača. Nisu me ubili, samo mi zbog plača, pogled sad bistriji. Za kraj sam donela iznenađenje. Sad imam na svet novo viđenje. Nisam više slepa. Probudila sam gnev u sebi, da bi pobedila vaše “vrline”. Došla sam do tačke, kada sam upitala sebe: “Kome ja ovo činim?” Ne svetim se, samo odlazim… Odlazim sa novim pogledom… I kažem dosta!

Nemojte biti iznenađeni. Upitajte se “Zašto?” Možda sam želela previše… Možda sam se previše i nadala… Možda sam previše verovala… Ali za mene ništa dobro nije previše. Ljubav nije samoća. Ljubav nije ćutanje i tajna. Pokušala sam da shvatim. Pokušala da razumem. Pokušala da oprostim. Pokušala sve… Zato sada odlazim.

Sad shvatam šta želim i dobiću ono što želim!

Čekajući bus

Grad je čudno pust. Na ulici su u većini žene i majke sa bebama u kolicima. Dan je grozan. Ovo je vreme koje mi baš neprija. Vruće, prevruće… Sparno, vruć vetar, vruć vazduh, sve je vruće sada oko nas… Ja sam kao šugava, sve me lice pecka od znoja. Još me i neke mušice napadaju po rukama i peckaju. Ne znam da li je gore unitra ili napolju. U glavi pravim plan kad dođem kući šta ću prvo uraditi. Ulećem u sobu i ne palim klimu, jer je crklaaaaaaaaaaa…. Zatvaram prozor, skidam sve sa sebe i bacam se pod tuš. Izvinte, samo da se počešem. Sad me već i koren kose svrbi. Uf, gadno li je… Sad je ovima na motorčićima baš fino. A možda i nije. Mada meni izgleda da im je baš fino. Vidim kako im pirka vetrić i leluja majice. Deluje baš super iz ove moje svrbeće perspektive. Zavidim im… Šešir mi smeta da se počešem po glavi… Još uvek čekam autobus… Tramvaji prolaze a mog busa nema… Čekajući bus… Pišem a duša mi drema… I kakve su ovo male tvrde bubice što me spopadaju? Kad ih spljeskam, pretvore se u prah… Sad me i leđa svrbe… Izgleda da mi majica nije 100% pamuk. Šugava, šugava… Češ, češ… Evo mi busa… A taman sam htela da zapalim jednu…
P.S. Biće ovo malo duži post skriptum. Ono od gore ništa ne važi… Osim svraba… A jesam li rekla da me i nos svrbeo? Cigaru sam ipak zapalila, doduše posle par stanica… Tačnije u Dimitrija Tucovića ulici… Nije se pokvario bus. Naišli ovi iz Busplusa 😛 A ja švercerka 😀 Kulturno joj rekoh da nisam otkucala kartu, kad me ona priupita: „Pa šta je ovo, svako drugi se švercuje?“ Što mene baš to da pita… Ja ne mogu da ćutim… „Pa naravno da se ljudi švercuju, kad je svakom drugom plata dvaes iljada… Nema ni za račune da se plate!“ A ona će meni: „Pa, mora i ovaj vozač da primi platu !“ Zbog vrućine, svraba i nemoći (u busu uvek posatnem totalno pospana i malaksala, valjda zbog nedostatka kiseonika -ki Zombi sam!) nisam mogla da se preganjam sa njom, samo je pogledah i izađoh. Napolju me na par minuta prijatno osveži povetarac. Smišljala sam dal da se penjem na Bulevar pa na tramvaj ili da otpešačim jednu stanicu i sačekam opet isti bus. Odlučih se za ovo drugo. Bem ti život… I dalje me sve svrbi. Dva sata sam ti ja sestroslatkabratećalesinekevoićerko putovala od Bajlonija do Mirijeva. Eto… To je to… Ah, da… Htela sam malo da kritikujem ovu vlast i Busplus al ko da jesam. Zamislite da jesam. Kreteni jedni, što ne spuste cenu na 500 dinara. To bi bilo relano za naša bedna primanja i skup život. I svi bi plaćali. Evo ja prva bi plaćala. I nek se oni voze svaki dan ovim parnim kotlom, da vidim da li bi onda oni plaćali. A pre toga nek sebi spuste plate na minimalac. Idioti jedni. Isprovocirala sam se i izazvala sama sebe da ih ipak malo kritikujem. Budaleeeeeeeeeeeeee… Eto… Malo mi lakše sad 😀
P.S. i P.S. Što greške pravopisne vidite, pravite se da ne vidite… Jer ja više ništa ne vidim.