Znam

Oteraj svoje nesvesno i probudi svoju svest. Onesvesti svoju nesvest, pa osvesti svoju svest…. Neka svesno, zameni nesvesno, da možeš svesno voditi život. Da li je do tvoje svesti doprlo koliko si nesvestan? Koliko si svesno nesvestan? Da li si sad bar malo svestan ili sam samo uzbunila tvoju nesvest? Možda sam te zbunila? Ne bi znao šta da mi odgovoriš? Pobeći ćeš?

Meni ipak treba čovek jak. Čovek koji neće sumnjati u sebe, svoje mogućnosti i svoju snagu. Čovek koji neće sumnjati u mene, moj intelekt, moju žilavost, moju hrabrost. Čovek koji je spreman da učini sve za mene. Muškarac koji je hrabar da me tretira kao ženu-kraljicu. Ja poštujem svoje instikte… Nemoj mi zato glumiti naivnost… Nemoj se praviti nevinašce. Pročitala sam takve kao ti. Glumiš ludilo… Našao si sa mnom da ga glumiš… Ja sam istnski luda… Ne možeš se zato igrati te igre sa mnom… Ti zaboravljaš… A u meni je sve sačuvano. Sve tvoje promene… Sve tvoje plime i oseke… Sva tvoja talasanja su ostavila trag u meni… Nisi znao da poštuješ dragocene trenutke… Osećam samo bes, kada se setim… Možda sam i bila ovca ali ova ovca je pobedila lava. Možda lav misli da je on pobedio… Varaš se lavče, ova ovca je veća lavica od mnogih lavova… Snaga je u srcu, u duši… I tu me nikada nećeš pobediti… Ti si samo površno jak… Hrabar za publiku, da se šepuriš kao paun… A moja snaga je u meni i niko mi je ne može oduzeti. Ja osećam sebe.

Zaboravio si da znam… Da znam da moć ljubavi rešava sve… I smejem se… Smejem se ovom životu što me ismejava… Smeje se on mene ali smejem se i ja njemu! Davno sam ja onesvestila svoju nesvesnost.

Advertisements

Naučila sam

Svašta sam ovde naučila… Slušajući neistinite priče o sebi, ja sam naučila da moram nastaviti da živim… Da živim tako, da im niko ne veruje. Ovde sam i shvatila da ljudi koji osećaju krivicu zbog svojih dela, prebacuju tu krivicu na nekog drugog. Naučila sam da možete videti i upoznati pravo lice ljudi, posmatrajući ih kada se zaborave ili pobesne. Naučila sam da ne treba ni uvek ćutati, mora se reći, uzvratiti udarac. Naučila sam i da koliko god sada nešto izgleda loše, život ide dalje i donosi bolje sutra. Naučila sam i da neka lepa porukica, brižna ili vesela reč, nekome može ulepšati dan. Naučila sam da neki ljudi, šta god mi pričali ili činili to neće razumeti… Naučila sam i da je nekima trač i prenošenje neistina duhovna hrana… Isto tako sam naučila da me bude baš briga za to… Jer naučila sam da i kad vide istinu oni ne osećaju stid, ni sram zbog svojih reči i dela… Naučila sam da se radujem dobrim ljudima i malim životnim radostima… Shvatila sam i da ne treba juriti za srećom, ona pronalazi nas. Naučila sam da uvek treba pratiti svoje srce, jer ono donosi najbolje odluke. Naučila sam da nam je svima potrebna lepa reč, ljudski dodir, topao zagrljaj, iskren pogled, osmeh… Naučila sam takođe, da nekima samo treba ostaviti pogled u naša leđa… Život svima daje drugu šansu… Naučila sam da još uvek treba da učim… Naučila sam da nisam sve naučila! No i to je deo draži života! Idem da učim…  😉

Za tebe

Između svih svetova… Dok budna sanjam i ne čujem zvuk vetrova… Ljubim te u tišini… Život nam je vreme dao… Ovde sam i ovde ću biti… Za tebe dušo, ja ću postojati… I zauvek živeti… Trebaš mi… Hoćeš li i ti za mene sanjati? Dok duša sveta spava, gde ćeš ti biti? Hoćeš li glavu, na moje grudi nasloniti? Budna sam… Poljubi me u tišini… Vidiš li moj osmeh, kad pogledam tebe? Moja duša je slatka i puna, kad pomislim, na tebe… Između svih svetova, za mene, vreme nema vrednost… Živim za trenutak, tvoje ljubavi… I sve moje misli, su samo za tebe… Vreme je stalo… Moje srce je zarobljeno… Svim tvojim manama, ono je sad odano… Moja želja leti ka tvom telu… I stežem te zagrljajem, da ostanem zauvek u tvojoj duši… Ne želim da živim od sećanja… Živim za trenutka osećanja… Osećanja života sa tobom… Jer moje srce boje osećanja prema tebi… Tvoj dodir menja moj svet… I nek duvaju vetrovi i oluje… Ništa ne ruši ono što osećam… Ja ostajem ista… Samo tvoja i čista… Ali dušo, ja nikada neću biti žena koja ostaje ako ne osećam da sam dovoljno voljena… To znaš… Ja sam žena koja traži pažnju… Ja ti pričam i pitam zašto, kako i tražim uvek rešenje… Ne predajem se… Ja želim da spasim ono dobro, da sačuvam našu ljubav… Ponekad sam umorna, istrošena… Ali sam i velikodušna… Ja dajem više nego što tražim… Uvek će tako biti… Ja sam žena koja voli… I živim između svih svetova… Kad primetim da ti je za mene ponestalo vremena, ja ću nestati…
Za život, svako od nas mora imati srce, dušu i ruke koje ga čvrsto drže!
Vrata mog srca su ti otvorena… Jer tvoje mesto je u njemu i tvoje ruke su moja snaga!
Volim te dušo moja !

Dani

Dođu nam svima tako neki dani beskorisni… Dani izgubljeni… Dani kada ne znamo šta sa sobom, kada se osećamo kao zarobljeni u nekom kavezu. Dani koji nas umore i istroše… Dođu ti teški, sumorni dani, koji nam naplate sve sa kamatom. Dođu dani kad očekujemo nešto veliko i uzbudljivo a dobijemo sam razočarenje. Dani kada smo bespomoćni, kada je sve u nekim tuđim rukama. Dođu ti neki dani koji nas protresu, uzdrmaju, i ostave trag na nas, na naše emocije… Dani kada mi nismo gospodari ni sebe, ni svog života, ni njih. Dođu ponekad i neki poznati dani, koje kao da smo već proživeli… Ponekad burni, ponekad mirni, poznati dan koji nas zbunjuju i ostavljaju u neznanju. Dani kada nismo ni za društvo, ni za samoću… Dani koji samo prolete pored nas, kao da nisu ni postojali. Postoje i dani koji su došli ranije nego što je trebalo i dani koji su zakasnili. Dani koje da smo znali kakvi će biti, mi bi se sakrili u mišju rupu, ćutali i prespavali ih. Dođu ti dani kada mislimo da ništa nema smisla, da je sve beskorisno i da je svemu kraj. Dani za koje smo mislili da su dani a u stvari su samo maglovita sećanja. Dani u koji uložimo sebe, koji nam izvuku i poslednji atom snage a niko to ne vidi i niko ništa ne primeti. Dani koji ostave dubok trag na nama i na naše živote. Dani kada pevam: “ Ja hodam sad kao zombi…” Dani pustinje kada smo mi samo pustinjaci sa pustinjom u duši.

I postoje dani koji nas miluju kao nežan letnji povetarac. Dani koji donose sa sobom miris radosti i života. Dani koji izbrišu sve one loše dane. Dani koji nam sa prvim jutarnjim zrakom stave osmeh na lice i kada smo ludo srećni. Dođu nam svima ti dani što nas tope i tope sve oko sebe. Dani koje prihvatamo bez pitanja i potpitanja. Dani kada bi smo da poletimo i da sa svima podelimo svoju radost. Dani koji nas osvoje na prvi pogled i kupe za ceo život. Dani koje pamtimo i koje žalimo da zadržimo, da usporimo vreme, da se nikada ne završe. Dođu dani kad oko sebe imamo samo svoje drage ljude, i kada sa njima delimo sva svoja raspoloženja i misli. Dani koji nas izleče od svih bolesti i koji nam donose samo zadovoljstvo. Dani kada volimo sve oko sebe. Dani koje nam donese sudbina, da nas dotaknu, pomaze, vrate nadu.

Život je smena dobrih i loših dana. Neki su sunčani i vedri, neki oblačni i kišni. Sve je to život… Po neki značajan datum za nas, a po neki za svet. Kao što se smenjuju dani, tako se smenjujemo i mi… Menjamo se sa danima… Dani prolaze i zaboravljaju se… I mi ćemo jednog dana biti zaboravljeni… Jedino ako ne ostavimo neki dobar trag iza sebe, neko dobro delo, neku uspomenu koju će neko zapamtiti i prenositi dalje… Idu dani…

Skupite sebe u sebi

 

U mojim mislima… Svetla gore od gladi za životom… Sve gori od emocija i mojih osećanja… Ja sam divlja žena. Pobunjenik. Ja sam ona koja se ne predaje. Okrećem i drugi obraz… Nastavljam sa novom rundom… Glad za istinom… Glad za svetlom… Hrane me otkucaji srca. Neizlečiva ljubav prema životu. Ja divlja i glasna… Slobodna…

Sve je ovde… U nama… U našim mislima… Svet je pun otirača. Treba ostati dostojanstven. Treba znati nositi svoju haljinu dostojanstva. Treba znati širiti svoj opojni miris u duše dobrih ljudi. Samo posebni ljudi ostavljaju svoj miris u naše duše. Samo oni koji imaju iste note u sebi, stvaraju i iste melodije. Samo oni koji se osećaju, plešu u istom ritmu. Svako od nas ima neku svoju priču. Ponekad nismo sposobni da je sami pročitamo. Zato nam treba neko poseban. Neko sa magijom u očima i svetlom u duši da pročita našu priču, i da nam ispriča našu priču. Samo onaj ko oseća ljubav i iz koga izlaze reči ljubavi ima moć. Samo oni sa detinjom dušom i čuđenjem u pogledu imaju moć da vide svetlo. Jer svetla svetle u nama…U našim dušama…

Samo retki znaju šta im je potrebno. Većina luta… Izgubljena u mraku. Većina hoda za svojim navikama. I umesto da odbace sve i skoče u život i prigrle ga… Umesto da rašire ruke i žive svoj život, većina živi rutinu. Samo treba prestati verovati lažnim rečima drugih ljudi… I verovati sebi… Imati poverenja u sebe… Skupite svoje komade… Ne jurite pogrešne ljude… Pokrenite se… Pokrenite svoje snove… Skupite sebe u sebi i budite slobodni. I budite ljubav. Jer ljubav može sve. Vi to možete! Vi ćete uspeti…

Moljci vam pojeli pamet

Moljci vam pojeli pamet… Sad vam i dušu grickaju. Sami ste krivi, živeli ste u mraku. Sve vam je smetalo… I vaše ruke i vaše oči su krive… Jer niste živeli. Sami ste sebi smestili. Svetlost vam smetala, spuštali ste pogled. Noć je bila vaša. Spavali ste, dok su drugi živeli. Sudbina vam dala poklon a vi to niste primetili. Zlatne kočije su prošle pored vas a vi slepi. Krali ste mi dah, nisam mogla da dišem. Pomerali ste mi tlo pod nogama, gubila sam ravnotežu… Gubila sam kontrolu… Sve je govorilo: “Odustani, odustani…” a ja bila gluva. I dobila nokaut. Pljas!

Moja ljubav je bila velika. Propustili ste je. Za vas nije imala nikakvu vrednost. A ja sam je skupo platila. Dobila samo bol. Vi ste samo hranili svoj ego… Jeli ste moje srce, grickali malo po malo… Bacali ste kamenje na moju dušu… Nema veze… Osećam… Nije praznina u meni. Ovde sam, na ovoj planeti. Ja ipak živa sam… I živim. Imam i tugu i radost u sebi. Možda sam rođena ranjena? Možda život ima pik na mene? Možda ništa nije onako kako izgleda? Ipak se borim… Ublažavam sve… Stavljam osmeh na lice. Preuzima na sebe obavezu da budem srećna. Da živim…

A živ si samo dok voliš.

Ja sam osoba. Imam ime. Ja sam jednina. I imam ličnost. Moje istine su kidale moje grudi. Povetarac je nosi šapate moje duše. Pokazivala sam osmeh a suze mi padale. Smenjivale se hrabrosti i slabosti… Junakinja današnjice sam ja. Nisam sama. Univerzum je moj saučesnik. On je video sve… On će nagraditi i vas i mene. Po zasluzi. Ne brinite više o mojoj realnosti, vi u njoj sada ne postojite. Nastavite da živite, na milost i nemilost svog haosa u glavi. Moljci vam pojeli pamet…

Zorica Zoja Mladenović

Vreme prolazi

Vreme prolazi. Osećajte život! Samo tako može da se živi. Pored vremena koje prolazi, prolazimo i mi… Da bi razumeli život i vreme što nam ga krade, potrebno je imati malu dozu ludila. Našem razumu, treba ludilo. Umetnost življenja otkrićemo svojim očima… Očima koje su prošle kroz mnogo toga. Naš osmeh poručuje svetu, ja sam prevazišao mnogo toga. Verovati u sebe i svoje sposobnosti, to nam donosi uspeh. Biti u miru sa samim sobom, tada sve postaje moguće… U tišini preuzeti kontrolu nad svojim mislima, doneti odluku da nam niko više ne krade vreme. Razumeti sebe… U tišini razumeti… Isključiti razum i isključiti svetla. Zatvorite oči, pogledajte u sebe, uzeti svoju dozu ludila i prepustiti se osećanjima. Osećanjima razumeti… Samo tako može. Obeležite svoje vreme, zaustavite ga samo za sebe i osećajte. Spustite zavesu na prošlost… Zatvorite je u najdalje odaje svog uma. Poželite mir i spokoj za sebe. U svojoj tišini uživati, ona će nam pomoći da izdržimo sutrašnju buku. Ne pretvarajte se da ste ono što niste… Ne pretvarajte se zbog sveta. Preživećete i bez toga. Živite svoje ludilo… Živite svoj san. Nemojte sebi pruštiti jednog dana kajanje… Nemojte sebi jednog dana reći: “Eh, da sam znao…” Postoji mnogo toga što bi smo drugačije uradili da smo znali… Iskoristili bi bolje svoje vreme. Pričali sa dragim ljudima i govorili im da ih volimo. Delili bi poljupce i zagrljaje. Činili da se svi smejemo. Čuvali svoj svet i živeli svoj život… Svašta bi drugačije uradili da smo imali svest da vreme prolazi, da smo to znali… Svi mi učimo u ovom životu… Svi smo početnici. Zato vam ja sada to pišem. Učite… Menjajte se. Nema kraja učenju, niko nije toliko mudar. Nemojte falsifikovati druge ljude. Ne pokrivajte se tuđim rečima i delima. Čuvajte sebe. Živite svoj život, svoje ludilo.

Drhtite od nečijeg dodira, ljubite, volite… Družite se… Pokažite svoja osećanja. Uživajte u svakoj sekundi… Prepustite se danima da vas nose… Prepustite se životu. Život su i greške. Svi grešimo, nismo savršeni. Samo se uklapamo. Nikada ne odustajte od sebe i svog dostojanstva, ni po koju cenu.

Vreme prolazi. Ne plačite za prošlošću. Ne dozvolite da se jednog dana vratite u svoju prošlost, na mesto gde ste ostajali bez daha i da slušate svoje uzdahe čežnje, sami… Sami, obmanuti od svog ega i zarobljeni u svojoj tišini. Ne dozvolite da sutra sedite u hladnoj sobi i grizete svoje usne zbog kajanja… Vreme se ne vraća. Aktivirajte ludilo u sebi i živite, volite, dišite… Osećajte život! Samo tako može da se živi. Životna sila je najjača sila. Sila koja osvetljava sve oko sebe i kad je najgušći mrak… Život…