Ego

Razmišljala sam o egu…
Ego je potreban u jednoj zdravoj i razumnoj meri… Voleti sebe, da bi voleo druge, pomoći sebi, da bi pomogao drugome itd… Ali ne da te vode samo sebični interesi, sujeta, niske potrebe i strasti 😉 🙂 Dostojanstvo, poštenje, dobrota, čast, ljubav… Ljudi su izgubljeni i zbunjeni… Mnogi pojmovi su pobrkani namerno da bi se ljudi zbunili… Ako pratite intuiciju, srce, um znaćete šta je dobro i važno… Danas je zaista lako manipulisati ljudima jer im je svest u nesvesti… Neko zauzme stav pametnjakovića koji je popio svu pamet ovog sveta, prospe naučenu fazu i ljudi odmah veruju da je to istina… Tu ti tvoj ego i sve ono što imaš u sebi moraju biti gospodari… Mislim da je Ego važan, da je i on u stvari iskorišćen kao fraza za lakšu manipulaciju ljudima… Možda da nekako napravimo granicu ili podelu između pozitivnog i negativnog EGA, tj. dobrog i glupog.
Ako je naš ego skoncentrisan samo na sebe, na svoje potrebe i želje, ako je uporno tvrdoglav i donosi patnju sebi i ljudima oko sebe, jasno je da je potrebna promena i rad na tom egu.
Sa druge strane ako je naš ego skoncentrisan samo da ugodi i zadovolji druge, on donosi patnju sam sebi.
No ako je naš ego pametan, da tako kažem, on zna šta treba da radimo, kako da se ponašamo, on nas uči da mislimo praktično i logično. Dobar ego donosi dobro i sam sebi i ljudima oko sebe.
Caka je da i naš ego treba da uči, menja se, raste, napreduje… Naš ego smo mi, naše misli, verovanja, osećanja… Naš ego je sve ono što nosimo u sebi od intucije, empatije, sećanja, morala, instikta, racija… Naš ego je ono što smo mi i uopšte ne mora biti loš! Naš ego je izbor koji mi pravimo… Šta smo, ko smo i šta ćemo i ko ćemo biti!
Zaključak bi bio da naš ego to jest mi sami odlučujemo da li želimo da donosimo patnju sebi i drugima ili pak želimo da donosimo dobro i radost sebi i ljudima oko sebe.
Izfilozofirah ja… Možda sam nešto pametno i rekla 😉
Advertisements

Paralelni svetovi

Zavukla sam se u svoje srce i sedim… Dišem iz svoje duše, hvatam uzdahe duboke… Bol cepa sve delove mene… Raspadam se… Pokazujem ti svoje slabosti, nadajući se da me toliko voliš i da to nećeš iskoristiti da pokažeš svoju moć… Zabadaš mi nož u srce, težinom svojih reči… Hladnoća i ravnodušnost me ubijaju… Pokušavam da te demontiram iz sebe… Treba mi vremena da uništim sva svoja sećanja, da ispraznim sve arhive. Svesno sam sebi dozvolila, da moja duša pokaže strast i trenutke ludila. Verovala sam da to nećeš iskoristiti… Verovala da će tvoje misli razumeti, moje misli… Verovala da imamo isti san… A kada san ima puno prepreka, znači da je to onaj pravi… Verovala sam da ćeš i ti to znati… Al, eto… Svako od nas ima svoju predstavu, kako život treba živeti. Naša viđenja se nisu poklopila. Nisi primetio moju tugu i moj bol… Nisi video moje suze… Samo si primećivao moje greške… I nisi mi praštao. Moje greške si pravio ti. Ti si bio najveći krivac, ti si bio njihov tvorac. Postala sam ti… Primila sam dosta udaraca… I posle svega, ja ipak znam, da postoje ljudi kojima mogu verovati… Nije sve samo cvetanje… Mora se doći do toga… Razgovori smiruju i umiruju… I kada sam najumornij, razgovor me budi… Sada su moje misli umorne… Zavukla sam se u svoje srce i sedim… Živim dah za dahom… Svi udišemo isti vazduh… Moram ugasiti žeđ…

Zatvaram oči, tonem u ništavilo svoje ranjene duše… Pokušavam da doletim do tebe, da ti predam svoju bol… Da ti vratim svu bol koju si ti meni dao. Nisam više svoja…

***

Otvaram oči. Sve oko mene je drugačije. Ovo nije moja soba. Gde sam to ja? Ma baš me briga, i onako nije važno. Opaaaa… Dečko mi se probudio. Izdrkaću ga na brzaka, pa pod tuš. Jebote, sad moram da zovem onu moju, da joj poželim „Dobro jutro!“. Kakvo gubljenje vremena, šta ima da se čujemo svaki čas? Protresem glavom… Ja nisam ja! Ja pričam kao muškarac i kurac imam. Upravo sam ga izdrkala. Uuu… Šta se ovo dešava? Ja više nisam ja…. Ja sam sada on! Što znači da je on sada ja? Ili sam samo ja on ali on nije ja? Kako da to saznam. Pozvaću ga… Pozvaću sebe. Zvoni… Ne javljam se… Ili spavam, ili sam u kupatilu. Sreća te je Subota, ne moram da idem na posao, ne bi ni znala da odem na njegov posao. Eto sreće u ovoj čudnoj situaciji. Moram da razmislim, kako da ovo iskoristim na najbolji mogući način. Da se prepustim i budem on. Da saznam šta je u njegovoj glavi i kako misli. Zvoni telefon, ček da vidim ko je. On je, to jest, ja sam, u stvari on u meni… Odlično, neću mu se javiti, neka vidi kako je to, kada ga zovem a ne javlja se. Dobro, ja sam znači on…Hm… Šta sada? Možda da se ipak pozovem? Da li i on ovako razmišlja ili sam ovo i dalje ja sa svojim ženskim mislima? Ako se pozovem, da li će mi on odgovoriti ili ću to biti ja? Zanima me da li će osećati sve ono što ja osećam, kada se ponaša kao najveći bezosećajni skot. Nadobudni egoista. Uidahni duboko i prepusti se, postani on… Počni da misliš kao on… Polako… Udahni, izdahni…

„Ma boli me kurac šta će ona reći!“

Ups! Šta ja to upravo rekoh! Izgleda da ovo počinje da deluje. Uspevam. Idemo, uzdah, izdah… Prepusti se, opusti se… U al me svrbe nešto jajca. Ovo počinje da deluje… Zaboravi ko si, jer ti nisi ono što misliš. Zaboravi sebe.. Pogledaj se u ogledalo… Da, idem do ogledala.

***

Eto, zovem je već treći put i ne javlja se a posle će da kuka kako je ne zovem. Kako je važna bliskost i prva misao, poziv i „Dobro jutro, ljubavi moja!“. Mnogo je naporna. I uvek bi da se svađa i samo zvoca i drži predavanja o ljubavi, nežnosti… Što mi se više ne skine sa kurca. Ona pati, njoj je teško, nedostajem joj… Privrženost, bliskost, poštovanje… Trice i kučine. Imam ja svoj život. I što se ne javlja? Evo ga zvoni telefon, ona je.

„Dobro jutro, ljubavi moja! Vidim da si me zvao, spavala sam a telefon se ispraznio.“

„Dobro jutro! Samo sam hteo da ti se javim, da ne kukaš kako te ne zovem. Posle imam neka posla, moram nešto da sredim!“

„Zar uvek mora isto? Zar uvek moraš da budeš u nekoj žurbi? Zar uvek moraš da mi naglasiš kako me zoveš samo da mi se javiš, da ti ne bi zvocala?“

„Eto, opet si počela! Prosto me strah da te pozovem, jer me samo nešto grdiš?“

„Pa ne grdim te, samo te pitam. Možemo li voditi, normalan razgovor, bez žurbe?“

„Ali ja imam posla, ja nisam zalufan kao ti!“

„Ne moraš me vređati. Prvo ja nisam zaludna, radim mnogo više nego ti i imam mnogo više obaveza od tebe! Zar kod tebe sve mora biti uvredljivo? I zar me uvek moraš srozavati i ponižavati?“

„Ma ti nisi normalna, sa tobom čovek, ne može da razgovara normalno.“

„Dobro, ne znam zaista šta da ti kažem… Koliko god pokušavam da našu vezu održim i taman napravimo korak napred, ti je vratiš tri koraka nazad… “

„E, dobro, moram da idem…Imam neka posla… Aj ćao!“

„Da, opet bežiš… Kad god pokušam da povedem ozbiljan razgovor, ti bežiš… Ćao!“

Kakav davež od žene. Ja sam tako divan, svaka žena bi me poželela. Vidi kao sam lep! Ovo ogledalo ne laže. Ko bi mi dao ove godine? Niko. Izgledam bar deset godina mlađe. I u odličnoj sam formi. Na poslu mi svi zavide, zovu me pican, jer sam uvek doteran i sređen. Video sam kako me koleginice gledaju, bar pola njih je zaljubljeno u mene. A kolege, oni mi svi zavide. Ljubomorni su. Volim kad prođem a oni bi da puknu od muke, što sam ja ovako lep. Šta bi mogao sada da radim? Obrijaću se… Ne, to ću sutra uveče, da na posao odem svež i doteran. Ma, odgledaću neki pornić i zabaviti se malo sam sa sobom. Ma ne treba meni niko, imam ja svoju desnicu.

***

Ja zaspao… Šta je ovo? Gde sam bre ja ovo? Ovo je njena soba? Odakle ja ovde? Idem da pišam.

„Aaaaaaaaaaa… Šta je ovo? Ovo u ogledalu nisam ja! Šta se ovo dešava?“

„Mama, šta je bilo, zašto se dereš?“

Ja sam mama? Ovo se ne dešava. Ja sanjam… Vratiću se u krevet. Mislim da je to najpametnije, nazad u krevet. Možda je sve ovo samo san i kada se probudim biću u svom krevetu.

Zvoni telefon, koliko li je to sati, koji je dan? Ne mogu sada da se javim, pozvaću kasnije. Subota. Šta ću danas da kuvam? Jao, treba i veš iz mašine da izvadim. Idem da stavim za kafu.

„Gde su moje mačkice? Jesu li ogladnele moje devojčice? Evo, evo sad ću vam dati da jedete, micike moje. I da vam sipam svežu vodicu. Čupavice moje blesave.“

Opraću ove njihove činijice, a i sudopera je sva prljava. I šporet moram da oribam. Ručak… Šta bi mogla da spremi? Prvo ću na miru popiti kafu i razbuditi se a onda ću praviti planove za danas.Vidi zvao me Cojle, tri puta. Pozvaću ga.

„Dobro jutro, ljubavi moja! Vidim da si me zvao, spavala sam a telefon se ispraznio.“

„Dobro jutro! Samo sam hteo da ti se javim, da ne kukaš kako te ne zovem. Posle imam neka posla, moram nešto da sredim!“

„Zar uvek mora isto? Zar uvek moraš da budeš u nekoj žurbi? Zar uvek moraš da mi naglasiš kako me zoveš samo da mi se javiš, da ti ne bi zvocala?“

„Eto, opet si počela! Prosto me strah da te pozovem, jer me samo nešto grdiš?“

„Pa ne grdim te, samo te pitam. Možemo li voditi, normalan razgovor, bez žurbe?“

„Ali ja imam posla, ja nisam zalufan kao ti!“

„Ne moraš me vređati. Prvo ja nisam zaludna, radim mnogo više nego ti i imam mnogo više obaveza od tebe! Zar kod tebe sve mora biti uvredljivo? I zar me uvek moraš srozavati i ponižavati?“

„Ma ti nisi normalna, sa tobom čovek, ne može da razgovara normalno.“

„Dobro, ne znam zaista šta da ti kažem… Koliko god pokušavam da našu vezu održim i taman napravimo korak napred, ti je vratiš tri koraka nazad… “

„E, dobro, moram da idem…Imam neka posla… Aj ćao!“

„Da, opet bežiš… Kad god pokušam da povedem ozbiljan razgovor, ti bežiš… Ćao!“

On je stvarno kreten. Dokle da mu pružam šanse? Ma ja sam kreten. Ja sam luda žena. Šta mi to više treba? Što sebi to radim? On je sebičnjak i to je to. Njega vodi samo njegov ego i sujeta. A volim ga… Kako to ne shvata? Volim ga uprkos svim njegovim manama. Sve sam se nadala shvatiće, promeniće svoj odnos prema meni… Ništa…Promeni se na kratko i opet njegov ego. On, pa on. Ne treba mi to. To mi više stvarno ne treba. Prokockao je sve šanse. Ponaša se ružno i kukavno. Nije on muškarac. On je slabć koji se krije iza svoje sujete. Njemu je važna samo spoljašnost. On nije ni svestan kakav mi bol zadaje. On ne ide u dubinu. Ništa ne shvata. Mogu da mu pričam i pričam… Mogu da mu pružam šanse ali on sve prokocka. On jednostavno ne oseća empatiju. On ne razmišlja o mojim osećanjima. Jedino što uvek uspešno zna da uradi je da učini da se osećam bezvredno. Ni malo nežnosti u njemu… Briga, interesovanje, razumevanje, sve je to njemu strano…

***

Da li da se sad obrijem ili sutra uveče? Ma sutra ću, taman da za posao budem svež. Idem da šoram.

„Šta je bre ovo? Ja sam ona? Ovo nije normalno! Idem da je pozovem, to jest sebe da pozovem.“

Ali šta da kažem? Kako sebe da pozovem i šta sebi da kažem? „Halo ja, ovde sam ja!“ Jel ja ovo ludim? Šta se ovo dešava? Kako je ovo uopšte moguće? Pozvaću se… Praviću se da sam ona.

„Halo, micika, baš sam hteo da te pozovem, da ti poželim laku noć. “

„Da, verujem ti.“

„Jel ja to u tvom glasu osećam zrnce ironije?“

„Ma ne dušo, samo ti se čini!“

„Ti nikada nisi zadovoljna! Uvek započinješ svađu!“

„Dobro ljubavi, kako si, kako si proveo dan?“

„Ne znam, nisam dobro. Imam problem!“

„Kakav problem imaš? Mogu da ti pomognem?“

„Ne može meni niko da pomogne! To su moje muke… To niko ne zna i niko neće saznati!“

„Dobro ljubavi, samo pitam… Ako mogu nekako da ti pomognem. Ali naravno ti se uvek ponašaš kao divljak. Koliko god da sam ja brižna i pažljiva, ti ostaješ surov. Šta mi to više treba? Uvek samo ti i tvoji problemi. Kada si se setio da ti mene pitaš kako sam ja?“

„Pa dobro, kako si ti? I sad ćeš početi sa pričom do suta!“

„Ma teraj se bre budalo!“

On mi je spustio slušalicu. U stvari ja sam, sam sebi spustio slušalicu. Baš sam kreten.

***

Svaki trenutak je prilika! Prilika koju treba da zgrabimo, zagrlimo i čvrsto držimo. Kada nam se nešto dobro da u životu to treba da cenimo i čuvamo. Moramo biti pažljivi brižni prema tuđim osećanjima. Jer suta ja mogu biti ti, i ti možeš biti ja. Probudićeš se jednog dana u mojoj koži. Probudićeš se ali može biti kasno. Ja neću biti u tvojoj koži… Nikada. Jer znaš, ja sam već bila ti. Osetila sam tebe, postala sam ti …I to mi se nije dopalo. Odbijam… Odbijam da budem ti.

Ne postoji nedostatak vremena… Postoji nedostatak želje… Nedostatak hoću… Nedostatak volje…

Kada nešto zaista želimo vreme nije prepreka… Sumrak postaje svitanje… Ego te samo koči i spuatava. Tvoja sujeta je tvoj najveći neprijatelj. Ti si sam sebi sve. Ti si izabrao. Ti si prilike propuštao. Nisi shvatio… Svaki trenutak je prilika! Ja sam se sada zavukla u svoje srce i ćutim ti…

Ova priča je izabrana na konkursu sa temom „Paralelni svetovi“, objavljena je u istoimenoj knjizi u izdanju Metafizike.

Zaista, zaista…

Ja zaista ne mogu da ignorišem svet oko sebe i sve ovo što nam se dešava. Ne mogu da objavljujem samo cvetiće i leptiriće i tako vas osvajam, i sakupljam lajkove. Moja savest i čast mi to ne dopuštaju. Ravnodušnost i ignorisanje su nas i doveli do ovakve situacije… Dok narod gladuje, dok deca umiru, dok mladi odlaze, dok nas ovi istrebljuju na sve moguće načine ja ne mogu da ćutim… Nikada nisam mogla da ćutim na nepravdu i neću, pa neka budem i sama protiv svih!!!! Probudite se ljudi… Osvestite se… Vidite! Paraziti žive na vaš račun. Manjina manipuliše većinom! Vi ste za njih obično roblje, zašto ste to dozvolili? Sve nas treba da vodi čast, poštenje, dobrota, ljubav…

Zašto je strah i ravnodušnost vaš gospodar? Zašto vas vode sitni mali interesi? Zar gomila utovljenih gadova može biti važnija od jednog dečijeg života? Stimulišu se i nagrađuju nemoralni, lopovi, lažljivci, prodane duše a deca se leče SMS-ovima, trudnice kažnjene, roditelji dece sa invaliditetom kažnjeni, zdravstvo nikada gore, školstvo uništeno, reke nam se guraju u cevi, šume se uništavaju… Porodica kao institucija uništena a moć data birokratama. Sela prazna, seljak ubijen… A natalitet bi da nam povećavaju sa kime? Cilj im je jasan: UNIŠTITI SRBIJU I SVE SRBSKO a vi to ignorišete! Svako ko vidi zlodelo a ćuti je saučesnik!

Gde vam je moral? Gde vam je čast? Gde vam je obraz? Gde su vam osećanja? Gde su vam sećanja na pretke i ognjište? Gde je ljubav i dobrota? Zar sve to vredi više od sitnih interesa? Zar se sve to prodaje za za lajkove na društvenim mrežama? Probudite se, vidite istinu i počnite da je širite!!! Mislite na budućnost novih generacija, odbacite svoje sitne interese… Zaista, zaista… Dolazi tamno vreme za tamne i svetlo za svetle… Ovom sistemu vrednosti je kraj…

Osvestite svoju nesvest!!! Ne interes pojedinca! Interes zemlje i naroda! Ne interes partije i manjine! Interes zemlje i naroda! Ne budite poslušno stado koje vodi bolesni i poremećeni čobanin! Mislite svojom glavom! Razum, srce, svest, duša… Molim vas, probudite se! Ljubav, čast, poštenje, dobrota… Interes svih nas neka vas pokrene! Ja ne mogu da ignorišem i da ćutim! Istina i pravda za sve! Za dobro svih nas i naše zemlje! Zaista, zaista… Molim vas ❤

PUTOVANJA-odlomak

Život je eho
Ne moraš se truditi da pokažeš da si poseban. I kada ćutiš, tvoji postupci će pokazati, tvoju posebnost. Svako ima neku svoju bol, svoju istoriju. Svako od nas ima svoje dane kiše i sunca. Svako do nas ima slomljeno srce i svoje duhove. Svako od nas ima neispunjene želje i svoje snove. Svi mi prstima prelazimo, preko svojih rana i čekamo da bol prestane. Svi smo mi u potrazi za nečim. A svima nama treba samo spokoj. Svi samo gledaju kako život prolazi. A život treba živeti, ne samo gledati u njega. Vreme se ne vraća. Ostaje samo kajanje… Kajanje, zašto nismo živeli. Kajanje za izgubljenim vremenom. Život je uzmi ili ostavi. Život je voleti… Voleti ljude, sa svim njihovim nedostacima. Biti iskren i poželeti iskrenu dobrodošlicu. Ako vam se neko ne sviđa, nemojte mu se smeškati. Ne pretvarajte se, ne glumite. Živite za iskren osmeh. Ne dozvolite da vas bilo šta spreči, da pokažete ljubav i naklonost. Jer život je eho… Ono što sejemo, to i žanjemo. Ono što pošaljemo, to i dobijemo nazad. Ono što dajemo, to i dobijamo. Ono što vidimo u drugima, to smo i mi. Život je eho, dragi moji…

Blank white book w/path

Blank bookcover with clipping path

Neću da budem rob

Znači ovi sa svojim zakonima nas sve više porobljavaju i uništavaju. Novi zakon je da žena ide sa 62 godina i 6 mesecu u penziju i valjda minimumom od 15 godina radnog staža!!! Sranje! Sranje kroz gusto granje! Žena sam i znam kako se osećam. Ja više nisam bre radno sposobna! nemam snage…Istoršena sam… I fizički, i psihički sam nesposobna. Ko može neka radi ali gde? Gde raditi? Nema posla ni za one mlade od 20-30 godina od kojih očekuju 10-20 godina radnog iskustva. Alo bre radim ceo život kao mazga od 18 godine i to što se radi nije dovoljno za račune i namete. Zajebite više sve to! Oću da budem slobodna da živim. Ne pristajem više na taj sistem rada od jutra do večeri… Ne pristajem na to posao-kuća-posao! Koji krivak živimo?

Da li smo stvoreni i rođeni da budemo robovi jebenog sistema? Ja nisam! Ja ne želim to! Hoću odmah sada u penziju! Hoću da živim slobodna! Žena treba najkasnije sa 50 godina u penziju a muškarac sa 55, pa da bar neku godinicu provedemo kao slobodni ljudi. Radno vreme maksimum ali maksimum 6 sati, idealno 2- 4 sata. Čovek treba da živi da diše, da ima kontakt sa ljudima, prirodom, životinjama, sa partnerom, decom… Hoću da živim, da slavim život, da se radujem…Hoću da budem slobodna. Svi zakoni da se prilagode interesu čoveka. Jedan život imamo a ne 16 pa da ovaj jedan posvetimo robovanju ovom sistemu. Stop robovanju bilo koje vrste! Hoću da živim onako kako sam rođena- SLOBODNA i oslobođena! Ne želim da budem ROB! Neću to! Ništa nije utopija- sve je moguće!

Sram vas bre bilo

Čitam komentare ispod postova gde vlast optužuje Davora da koristi smrt svog sina Davida da ruši Srbiju i Srpsku. Jeste li stvarno tako glupi? Brisanje granice između Kosova i Albanije, tajac… Ni jedni mediji ne pišu o tome? Da nije možda i to Davor uradio? Ti jebeni političari koje branite su srušili i uništili naše zemlje a vi sada nasedate njihovim pričama gde oni koriste tragediju roditelja. Sram vas bre bilo!!! Zamislite da je to vaše dete? Zamislite da ga nekoliko zveri u ljudskom obliku tuku i siluju? Sviđa vam se prizor? A onda neki poput vas kažu da vi svoj bol i tugu koristite za rušenje države, da ste strani plaćenici i ostale nebuloze… I opet ponavljam: SRAM VAS BRE BILO!!! Dokle ćete biti samo glupe nepromišljene marinete koje nasedaju na sve što vam mediji serviraju? Dokle ćete biti samo prazne tikve koje rade upravo ono što onima koji nam ruše i uništavaju zemlju odgovara? Mislite svojom glavom, srcem idite ka istini i pravdi!!! Bem vas glupe više!!! Parazitima idete na ruku, njih štitite i pomažete im u uništavanju svoje zemlje i naroda. Svako ko vidi zločin a ne reaguje je saučesnik! Vama je najlakše da osudite roditelje koji su izgubili dete…Ne daj Bože da ste na njihovom mestu… I sada idemo iz početka… Da li je jedan roditelj uništio naša sela i seljake, da li nam je on prodao zemlju, reke…? Da li taj jedan roditelj od nas napravi roblje, izbacuje ljude iz svojih domova i pravi armiju beskućnika? Da li taj jedan roditelj gura reke u cevi, seče šume… ? Da li taj jedan roditelj oetra sve mlade iz zemlje? Da li nam taj jedan roditelj nameće poreze i dažbine? Da li je on odgovoran za ovako korumpiran sistem, blokadu medija, vladavinu kriminala i bezakonja? Da li je taj jedan roditelj kriv za sve ovo što se dešava? Ko ovde šta ruši? Razmislite dobro!!!! I još jednom: SRAM VAS BRE SVE BILO!!!

Nova godina i nova SRBIJA

Dragi moji ljudi, želim svima da u novu godinu uđemo novi mi, da uđemo u novu i svetliju Srbiju, da uđemo u novu i svetliju budućnost. Želim da se sve više i više ljudi probudi, osvesti i shvati šta je važno… Da se svi kao narod vratimo pravim vrednostima. Da svi ostave strahove u ovoj staroj godini i male lične interese, i da krenemo u akciju spašavanja naših ognjišta, naše Srbije! Mi smo moćan narod ali samo kada smo svoji, i kada nas vodi ljubav. Naš cilj mora biti naša SRBIJA, naša budućnost a vođa puta nam mora biti ljubav. Odbraniti i sačuvati svoje je naša obaveza i dužnost. Mi nismo nikada bili agresori, nikada nismo nikoga napadali, iako su nam često kačili takve epitete. Shvatite oni se plaše naše snage i naše moći. Mi u genima nosimo snagu, čast, radost prema životu, ljubav… Odbraniti i sačuvati svoje, poštovati pretke i ono što su nam oni ostavili, sačuvati sve to je naša sveta dužnost, to nije greh… To je naša obaveza i zbog naše prošlosti, kao i zbog naše budućnosti! Sloga! Samo sloga sa jednim ciljem a to je SRBIJA! Ne nasedajte više na propagandu i ne ponavljajte rečenice koje vam serviraju, ne unosite zbrku u svoje umove, i ne širite destrukciju. Parazitima odgovara zbunjen i uplašen narod… Parazitima odgovara destruktivan i malodušan narod! Mi nismo takvi! Ne idite njima na ruku, ne činite im više uslugu! Snaga je u nama! Snaga je u narodu! Moć je naša! Samo jedna ideja, i jedan cilj -LJUBAV prema SRBIJI! Za spas svih nas! Verujem da je počelo novo vreme za sve nas… Samo odbacite uticaje koje vam nameću i idite srcem i savešću. Samo tako možemo svi biti spašeni! Samo tako možemo sačuvati sebe! Da slavimo i radujemo se u novom vremenu. Probudite se! Dolazi tamno vreme za tamne a svetlo za svetle! Sada svi mi biramo gde ćemo biti, kakve živote ćemo voditi i  u kakvom svetu ćemo živeti. Mi kreiramo svoju realanost! Vratite se pravim moralnim vrednostima. Srušimo ovaj parazitski sistem, koji nas zaglupljuje i uništava. Osvestite svoju nesvest. Bez izgovora, jer mi imamo moć! Živeli svi mi u jednoj novoj i boljoj Srbiji, bez parazita i lopovske bagre. Živela Srbija! Srećno nam svima bilo! Ljubav, zapamtite to!