Ja

Ja sam ovo što sam, srpkinja, arijevka, probuđena, zvezdana žena svetlosti… Ja sam INDIGO, svoja sam, ne uklapam se, ne pristajem, rođena ovde sa razlogom… Oduvek svoja, mene nisu zombirali, nisam pristala. Da li zbog toga mislim da više vredim? Ne! Da li zbog toga mislim da neko drugi manje vredi? NE! Da li mrzim nekoga, ? Neeeeeee… Da li sam zbog toga loša i zla? Ja sam to što sam… Ja nikoga ne ubeđujem, ne prisiljavam, ne namećem… Ja ne vršim nasilje, zločine u ime bilo čega…  Ja samo znam istinu… Mene nisu ubedili u svoje laži…  Niko nije vredniji zato što je beo, zato što je hrišćanin ili zato što ima para… U mom svetu nema takvih podela… Nema „Elite“, nema gospodara… Ja sam probuđena… I ljude delim na dobre i loše… I ljude delim na probuđene i uspavane robove.  Muka mi je od pristajanja na ono što su nam kroz vekove nametali kao ispravno i dobro… Falsifikovali, krali identitete, brisali istinu… Muka mi je od ovoga što i sada rade na naše oči a većina spava… Nikoga ne ubeđujem, sami morate da se probudite i vidite ISTINU. Mi smo u zoni sumraka. Sve manje sloboda imate, postali ste ovisnici. Svi žive u strahu za golu egzistenciju… Sve je laž…

„Niko nikada ne umire zbog naših grehova“

Svako ima slobodnu volju i odgovoran je za ono što čini.

Probudite se i promenite nametnuta primitivna uverenja, tako jedino možete doći do istine.

„Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima.“

Zašto je nešto ovako jednostavno ljudima toliko komplikovano?

 

Advertisements

Zašto?

Ode nam moral i moralne vrednosti na samo dno. Ljudima rukovodi strah. Žalosno ali istinito. Svi ćute, da se ne bi zamerili, da ne bi nekome upali u oči a zlo i glupost vladaju. Kuda ide ovaj svet? Pitam se, pitam… Možda ja više nisam normalna za ovaj svet… Možda sam za neku ustanovu ?    Ne pitam vas… Pitam sebe…

Ljudi misle da nas znaju… Mi mislimo da znamo ljude… A svako krije neki svoj život u svojoj glavi… Svako ima neke svoje tajne, neke svoje strahove… Ipak, opravdava li to kukavičluk i ćutanje? Da li smo toliko uplašeni da dozvoljavamo da strah vlada nama? Da li smo toliko uskogrudi, da dozvolimo da oko nas loše stvari pobeđuju? Zašto dozvoljavamo da da loši ljudi pobede? Zašto ćutimo ako vidimo da je nešto nepravedno i loše? Ćutanje nas je i dovelo na samo dno… Zašto?


Mi smo odgovorna bića, tako bi trebalo a pokazali smo veliku neodgovornost prema životu i svetu oko sebe… Kakav svet ostavaljamo u nasledstvo svojoj deci? U svom strahu i sebičluku razmislite o tome… Šta ostavljate svojoj deci? Kakve moralne vrednosti im dajete u nasledstvo, kakav svet im ostavljate iza sebe? Zašto?


Mi možemo biti srećni. Mi moramo biti srećni. Mi imamo pravo da budemo srećni! I naša deca treba da odrastaju sa osmehom. I našoj deci treba da ostavimo u nasledstvo neki bolji svet. Šta mi činimo da ovaj svet i društvo poboljšamo? Ništa! Mi ćutimo!!! Vi ćutite! Zbog straha… Zašto?


Ovaj svet ne umire prirodnom smrću. Umire od “slepila”, od straha, od ravnodušnosti… Umire jer uzimate sve zdravo za gotovo… Umire jer se ne usuđujete da pustite svoj glas, jer se neusuđujete da se suprostavite. Dobro umire, zbog vašeg straha… Zbog propusta koje pravite. Zbog mulja u kom pokušavate da plivate…
Zašto?

Gledam svoja posla

Čitajte sada svi šta će vam napisati ova žena koja veruje u ljude, dobrotu i ljubav.

Jebalo vas “gledam svoja posla”. To je nešto najsebičnije što postoji a i najkukavnije. To “gledanje svog posla” vas je sve sjebalo, i kao narod nas uništilo. Da su svi malo više gledali i “tuđa posla”, da su malo više mislili na ljude i svet oko sebe sve bi bilo bolje, i za sve bi bilo bolje. Kukavičluk i sebičluk… Briga samo za svoj lični interes, i za svoju guzicu nas je dovela do dna kao narod. To, “gledanje svog posla” vas je ostavilo bez prijatelja, bračnih partnera, dece… Da ste imali muda da se pokrenete i pustite svoj glas, da se borite za dobro sve bi bilo drugačije. Svi vi samo žmurite pred nepravdom, igrate žmurke sa životom. A glavni vođa vam je jebeni strah, proklete kukavice. I da, to jebeno”gledanje svog posla” je samo vaš jebeni izgovor, za vaš kukavičluk, nesposobnost, sebičluk!

Prvo da volite sebe, voleli bi ste i svet oko sebe i ne biste gledali samo sebe. Da želite dobro sebi, želeli bi ste dobro i svima oko sebe. Da poštujete sebe, poštovali bi ste svako živo biće, malo dete, staru osobu, ženu, muškarca, mače, kuče, bubu, travku, cvet, drvo… Poštovali bi ste i voleli sve oko sebe, ljude, prirodu, nebo, zemlju, sunce, vazduh… Vi ste zombirane ovce koje su naučene da sede, kukaju i mrze sve oko seb! Nemojte mi reći da to nije tako… Nemojte mi reći da sam surova, gruba i prosta… Nemojte svaljivati krivicu na mene koja pokušavam da vas osvestim i probudim…
Samo kad pomislim šta se sve radi oko nas, kako su svi bahati i bezosećajni. Priroda se uništava, reke, šume, brda doline su postale velike deponije ljudskog smeća. Zemlja se truje, vazduh se truje, GMO, vakcine, veliki brat, mali ljudi… Sela opustela, ognjišta ugašena… Gradovi menjaju svoja lica, uništava se ono što je trajalo vekovima, brišu se tragovi prošlosti, zaboravlja se… Ljudi namrgođeni, nesrećni, zombirani, bez osmeha, bez lepe reči… Političari nameću poreze i dažbine, narod ćuti… Deca se sterilišu ili oduzimaju roditeljima, većina opet ćuti… Truju vas nevažnim informacijama, nameću staralete i kriminalce kao merilo vrednosti i kvaliteta. U prevozu se ne ustaje starijima, deci, trudnicama… Na ulici se ne primećuju ljudi, u kući se ne primećuju ukućani… Izgubljeno sve a pre svega svi ste izgubili sebe i dobrotu u sebi… Moralne, kulturne, nacinalne vrednosti izgubljene, nestale a sve sakriveno ispod maski manipulativnih i lažnih obećanja sve nafilovano sranjima, koja vi jedete ćutke i bez reči.
Ne želite da čuju istinu, lakše je kriviti druge za svoj sebičluk i kukavičluk. Očekujete razumevanje, tapšanje po ramenu… Očekujte da neko drugi rešava i vodi vaše živote a vi guzicom da ne mrdnete. Očekujete dok sedite i kukate, glumite jadne žrtve… Muka mi je više od toga… Izgubili ste osećaje za druge ljude… Nema empatije, solidarnosti, podrške za druge, samo to očekujete za sebe. E pa nemože to tako! Ne može! Jebeno, ne može!
Pružanje šansi i prilika kukavicama da shvate šta je važno u životu… Dajete prioritet sranjima i problemi, umesto da živite, volite, da budete srećni sa onim što imate… Sedite, ladite muda i kukate a sve što ste izgovorili u toj kuknjavi ste i poželeli i to vam se ostvarilo. Mučenici, paćenici i žrtve, u stvari svi oko vas su postali vaše žrtve, uvukli ste ih u svoje klupko, u svoj sebični samosažaljevajući život.
Akcija i reakcija, promena, pokret, dela… Jebena dela.. Postavite cilj i idete ka cilju. Postavite cilj ali ne sebičan, ne postojite samo vi… Postavite cilj koji je dobar, koji donosi dobro svima na vašem putu… Mislite na druge ljude, na prirodu, životinje, majčicu zemlju. menjajte se, jebeno se menjajte… Probudite se… Pokrenite se…
Šta treba da se desi da se probudite? Šta treba jebeno da se desi? Da nestanemo sa lica zemlje, da uništimo svaku šansu za bolje sutra našoj deci?
Psujem, a? Nego šta nego da psujem… Neću da vam više titram muda i ćutim dok vi ladite jajca i kukate. Neću da budem ničija žrtva, neće niko da mi krade mene, jel jasno bre? Neće niko da mi sjebava ovaj jedan život što imam. Neće niko da uništava budućnost mog deteta i sve ostale dece, sebični uspavani kukavni ljudi… Zato prestanite da gledate svoja posla i počnite da mislite na budućnost i onih što se još nisu rodili.

Napisala u besu Zorica Zoja Mladenović

Odlomak iz PUTOVANJA

– Nemoj živeti u tišini… Pomiluj svoj um. Pusti misli na drum. Više volim kaldrmu što me trese, no puteve popločane. I tuga i sreća mora-ju da krase naše dane. Samo nemoj živeti u tišini… Kaži, reci, iz sebe izbaci… Vikni, drekni, smej se glasno… Grli, ljubi, voli strasno… Život je malo svetlosti, malo bola, malo radosti… Sve se završava u mraku, prođe svetlost, a mi odosmo u raku. Zato nemoj živeti u tišini. Tišina je mračna. Tišina je ružna. Tišina je tužna. Voli budalu u sebi, glupiraj se, nema razloga zašto ne bi. Dogod se osećaš živo, ima nade. Pusti šta drugi rade. Neka drugi svoje živote vode, ti idi do svoje slobode. Nemoj živeti u tišini… U njoj živi ništa. Ti idi, vidi šta ima tamo gde sebe ljubiš, gde pamet gubiš. Gde radost leti, gde ti osmeh sleti. Gde ti srce peva, ti idi. Idi, srećan život vidi. Živi svoju mladost, vežbaj radost… Slušaj žamor života. Nacrtaj liniju pa je preskoči. Izvan te crte ti iskoči. Razbistri svoje poglede, promeni svoje izglede… Okreni leđa prošlosti, nasmeši se budućnosti. Pa neka si bez novca i neka si uvek crna ovca. Izroni iz problema, izađi iz kutije straha i srama. Nemoj da te obavije tama. Samo reci sebi: „Nije me briga!“ Tu leži tvoja snaga, u tebi sve se krije, sve što vredi, samo svoje misli sredi. Tako se to radi, samo od budala o‘ladi. Ne živi u tišini… Pređi nametnute granice, okreni nove stranice. Ja prešla sam sve linije, i sada živim mnogo finije. Na sebe ja sam ponosna. Radosna i nasmejana… Sve može biti dobro, samo… Nemoj živeti u tišini…
– Volim te.

Putovanja…

Buditi se svakog jutra i nadati se da se nešto promenilo. Da smo shvaćeni, da smo prepoznati… Da smo se napokon upoznali. Buditi se i nadati, i na kraju shvatiti da sudbina ipak ima poslednju reč. Mogu vikati na sav glas šta mi je potrebno, ali kad me niko ne čuje… A mogu da ćutim i da me jednog dana ipak neko čuje. Trebalo bi da smo zaštićeni kad smo voljeni. Ako nismo sigurni i bezbedni, nismo ni voljeni. Opet se ponavljam, ali sve je tako jednostavno… Jednostavno i jasno. Reči bacaju maglu na naše oči, ali ih dela otvaraju. Na kraju na sve se te bačene reči nahvata paučina i one više ništa ne znače i ništa ne vrede. Dela govore sve. Ako me ljubiš svuda po telu, ako me grliš kada mi je to potrebno… Ako si tu da me smiriš i utešiš… Ako se smeješ sa mnom… Ako mi daješ baš ono što mi treba, reči nisu potrebne. Vreme i sudbina će lupiti pečat na sve.
A meni je potrebno ovo sada. Meni je potrebno da sam srećna i da volim ovo sada.

 

29994211_1877891215556428_1253327616_o

Samo da znate

Vidite ja baš volim da kuvam, još više volim da mesim. Sanjam o tome da imam svoju bašticu u kojoj sadim cveće, začinsko bilje, povrće… Volim kuću. Ali vidite to ne znači da sam ja samo žena domaćica! Ja sanjam, letim, slobodna sam, pišem, smejem se… Želja mi je da imam trotinet i da ga vozim, to mi je tako super! I ja sam dama ako je muškarac džentlmen. I ja sam veštica ako je muškarac uskogrudi i sebični kreten. Zašto ovo pišem, nailazim na razne muške statuse o ženama, kao zvocaju, ovo-ono… Pa dragi moji ako ste pored sebe samo hteli domaćicu i spremačicu, to se plaća, unajmite! Ali ako pored sebe želite pravu ženu sa svim njenim vrlinama i manam, ako želite pravu slobodnu i srećnu ženu, nasmejanu ženu, morate se potruditi da ona bude takva. Ne uskraćujte joj njenu žensku prirodu, jer će te tada dobiti tu ženu koja zvoca! Vi sebičnjaci ste odgovorni za ono što je vaša žena postala, jer ne vidite u njoj tu divnu žensku nesebičnu dušu, već vidite samo kuvaricu i spremačicu!

Eto, samo da znate…

sreća radost život zoja

 

Jok

Veći deo svog života sam bila emotivno zatvorena, to je zato jer ljudi nisu imali razumevanja za moj način razmišljanja i za moje vizije. Prosto sam se zatvorila u neki svoj svet, u koji sam puštala samo retke. To je bilo tako dok nisam doživela klik i rešila da se menjam. Rešila sam da više ne budem žrtva glasne većine koja nameće neke svoje standarde življenja. Poenta je da neću više da trpim ničija sranja. Neću da budem stvar bez emocija, ukrasni predmet, suvenir… Ja sam emotivna žena, i plačem, i vrištim, i smejem se… Mogu sve što hoću, i sve što želim. Ljudi se mire i žive trpeći jedni druge. Neću nikoga da trpim, i ne želim da iko mene trpi. Možete da me poštujete i volite, i možete da se sklonite od mene. Nemojte me trpeti, samo me ostavite na miru. Neću da mi život prođe u trpljenju. Jok! Jok, jok…

okean život talas talasaj zoja